Zadivljuje način na koji je pokojni prof.emeritus Mladen Friganović bilježio crtice iz života starog Baldekina koje, zahvaljujući bilježnici koju nam je poklonio, redovno objavljujemo na našem portalu i u časopisu „Volim Šibenik“ kako zbog niza detalja koje je zabilježio tako i zbog šibenskog govora koji u njima koristi. Danas donosimo pričice o „Buvalama“, Livadici i baldekinskim mudrostima.
Livadica, mali terenić od tvrde nabijene crvene zemlje ograđen stinama, bila je na rubu Baldekina prema Rokiću, a podno Umca na Buvalama. Čija je bila, ne znam. Mi smo je zvali naša Livadica i tu se igrao fusbal na krpaše. Danas Livedice više nema jer je nestala, a što su Buvale zaboravilo se iako postoji taj dil grada. Eleme Buvale su bile, ako se gleda od Livadice, sa zapada ograde od Picula, sa sjevera ograde od Zelenika, s istoka su bile ograde Lacmanovića, a s juga vrtli Baranovića. Eto to su Buvale iliti Buale kako se danas reče. Mularija sa Škopinca tila je da je Livadica njihova, ali kad bi ih mi mularija s Baldekina zaškaljali mučali su i bili sritni kad bi ih zvali na fusbal protivu nas.
Oni koji je živ nije mrtav, al to vridi samo za one koji nisu umrli
Na mom Baldekinu bilo je puno mudrosti i pameti. Svaki dan bi neko izvalija nešto što je trebalo zapamtit, a nije se moglo jer bi se nakon smija odma zaboravilo. A da se ne bi zaboravilo ja sam nike mudrolije baldekinske lipo zapisa. Zato danas znamo da se na Beldekinu virovalo da se Arapi najbolje razumiju u zvizde zato što u pustinji noću nema sunca. Isto mi je draga baldekinska mudrost da je Misec bolji od Sunca jer sja po noći kad se ništa ne vidi, a sunce po danu kad se ionako dobro vidi. Tako je to bilo na mom Baldekinu gdje je glavna filozofija bila da oni koji je živ nije mrtav, al da to ne vridi za svakoga nego samo za one koji nisu umrli.
Baldekinsko igralište za fuzbal na fašističkom otoku smrti
Zato što mi je brat pobiga u partizane cilu moju obitelj kao i još puno obitelji iz Šibenika talijanski su fašisti 1942. deportirali u logor na otoku Molatu. U logoru sam bio od njegovog prvog do zadnjeg dana 12. rujna 1943. Ravno 15 miseci. Tamo je bilo strašno. Puno ih je umrlo od bolesti i ruke fašista. Al nismo se dali. Pravili smo in i dišpete. Tako je bilo i s nasipanjem uvale Jazi. Ta je uvala bila plitka, a uz njenu su obalu fašisti stavili kondote, štoćereć klozete koji su se izlivali drito u more. Nije prošlo dugo, a uvala je stala tako zaudarat da je smrad tira suze naoči. Nije Talijance bilo briga za nas, ali je i njima smrdilo pa su nas natirali da kamenjem naspemo uvalu ne bi li ubili smrad. Kada je uvala nasuta vidili su Talijanci da je više nema, ali da je smrad osta pa su premistili kondote na drugu stranu, a u uvali Jazi više nisu dolazili. Mi dica logoraši uvidili smo da bi se s malo zemlje na nasutoj uvali moglo učinit malo igralište za igrat fusbal. Iako smo bili slabašni, bolesni i gladni bilo nam je milo zaigrat fusbal pa smo nasuli zemlju na kamenje i kadšto zaigrali na krpaš iako je i dalje smrdilo ka u paklu. Baš kad smo igralište za fusbal dobro ugazili, pustilo nas iz logora i vratilo u Šibenik.
