Neiscrpan izvor sličica o životu na Baldekinu uoči Drugog svjetskog rata i neposredno nakon njega su bilješke koje je za sobom ostavio prof.emeritus Mladen Friganović, fetivi Šibenčanin koji je Šibenik uvijek nosi u sebi, ma gdje bio. Danas pišemo o mudrostima njegovog oca, praćama i Tihi Čularu koji je prijateljevao s pčelama jer su davale vosak za njegove sviće.
Lozi valja stalno šaptati ka ljubavnici
Kad su mi ocu 1927. godine dok je radio u polju javili da mu se rodi o treći sin, a već je imao dva, Tomislava i Josipa, bio je strašno ljut jer je htio imati kćer. Ona bi u težačkoj kući puno bolje došla nego još jedan sin. Tomislav i ja bili smo odlični đaci, a on je bio i muzički nadaren. Srednjem bratu Josipu škola je išla malo slabije. On je volio životinje i polje. Tako je ćaća odredio da će Josip naslijediti polje, a da ćemo Tomislav i ja ići u škole. Ja polje i rad u polju nisam volio. Svršila bi, recimo, škola, moja klapa ide na Rogač na kupanje, a mater meni govori da je ćaća iz polja poručio da trebam ići u Pave Goleša kupiti žicu za vezat snopove. I šta sam drugo moga? Odem kod Goleša, kupim žicu, naprtim je na leđa pa pješice do ćaće u polje. Zbog toga sam zamrzio polje. Jednom sam rekao: -Ćako, šta ćeš više u polju, pa sve smo napravili?, a on mi je dogovorio: -Sinko moj, lozi valja stalno šaptati, ka ljubavnici.
Bija je vedar i sunčan, ali buran dan kada su braća Despot kod bikarije, između Rogača i Punte, zapasali jato palamida. Kad se mriža zatvorile palamide su zavrile. Velike. Svaka ko ruka. Moga je bit vagun ribe, a možda i dva. Svi su se uskomešali. Nije se to događalo svaki dan, zapasat mrižom vagun dva palamida. Svi su bili uzbuđeni, a najviše djeca, a među djecom ja zato što sam zbnao da će mi tetak Niko dat palamidu i reći:
- Na, mali! Nosi kući i pozdravi i ćaću i mater!
Niko sretniji od mene. Di ćeš lipše neg prošetat Baldekinom s palamidom priko ramena!
Ako nije bilo smričaka tepili smo tiće s praćama
Gledam moj Baldekin pa me uzme neka tuga jer dica baldekinska više nemaju di ni otić, a kamo li igrati se ki što smo se mi igrali. Eno kuće su doprle sve do Piska, Oblića i Umina tamo di smo išli u tiće. U tiće se išlo s praćama. Svaki je od nas ima svoju praću. Ako nije bilo vrime od smričaka onda smo tepili tiće s praćama. Tepili smo bavujače rečene ševe, repce rečene vrapce, pred zimu finke rečene zebe, a oko smričaka užalo je bit i kosovaca rečenih kosova pa onda i dikoji krstokljun, faganela i verdun. Nije bilo lako utepit tiće s praćama. Dikoju bi i pogodili, al najviše smo ih samo plašili. E, lipe li zabave. Lipe li igre Od svega toga, bojin se, danas nema više ništa. Danas dica nemaju take zanimacije i preokupacije. Ja in ne zavidin.
Tiho Čular je zaliva cviće da se oduži čelama koje mu daju vosak za šterike i lumine
Tiho Čular, kojeg smo mi dica s Baldekina zvali Leroj jer je on svako jutro u sedan uri prolazija uz naše kuće i nikada nije kasnija. Isto se vraća istim putem čim bi u podne puka kalun na fortici svetog Mijovila. A onda u osam uri navečer bilo lito bilo zima, opet je bija ki leroj i uvik je zvižda dok je oda. A nama dici bio je zanimljiv. Špijali smo ga dok je polako zaliva cviće, pa smo ga špijali dok je gleda čele ka da gleda teatar, a najviše smo ga volili špijat kad se bavija voskom, šterikama i luminima. Govorija je:
-Lumini dobro kuru ka, metimo reć, bonboni jer svaka kuća mora imat lumin za pokoj duša oni njiovih kojih više nema. Tako i triba bit.
Zato se on s ćaćom kojem je kupova španjulete i vino, po cili dan bavija voskom, šterikama i luminima, a kada je nije to radio onda je zaliva cviće da se, kako reče, barem malo oduži vridnim čelama koje mu daju vosak za šterike i lumine.
